U klubu sam. Pijem votku borovnicu da ubijem tremu. Za ovu najjaču koja drma od zaljubljenosti nije potreban alkohol već usne. Do njih kao da je večnost, pa žestinom kratim muke. Dečko kome se dopadam stoji ispred mene i ne pronalazi način da pobedi nervozu. Provlači ruke kroz kosu, gleda okolo, a kad nam se pogledi sretnu stope se i razliju. Okreće se, pokušavajući da pronađe bar jednu poznatu osobu do koje kad bi prošetao da se samo javi značilo bi mu isto kao da je istrčao maraton. Pod izgovorom da mora da telefonira, odlazi napolje ali se posle pet minuta vraća. Svaki put u istom rastrojstvu, sa toplinom u stomaku koju i ja osećam dok ga gledam i navrćem piće iz čaše koja je konstantno prazna.

Smeškam se i pokušavam da izgledam opušteno, a u meni hiljadu leptira raširilo krila da poleti i svi su umrli kad mi je ponovo šapnuo ”Odmah se vraćam”.

Upadam u baru dosade i pokušavam da plivam u glupom razgovoru sa drugom sa kojim me je ostavio. Gušim se u bujici njegovog primitivizma koju prekida ispružena ruka sa pićem. Vratio se moj spasilac. Nikako da utolimo žeđ jedno za drugim. Činilo se da ne smemo da priđemo preblizu. Šta ako počnemo da se ljubimo pa ne možemo da se zaustavimo tu pred svima?

Hvata me za ruku i govori drugu hajdemo kući. Baca mu ključeve od auta, a mi se smeštamo na zadnje sedište. Ćutimo i slušamo muziku tela pribijenih jedno uz drugo. Gledamo pravo i blago se smeškamo svako za sebe.

”Је l ste se poljubili?”, pita drug.
”Šta te boli uvo, ćuti i vozi!” dobacuje šmeker pored mene. Uzima moju ruku, nežno kao da je lomljiva.
”Šta će ti moja ruka?”, izgovaram najgluplje pitanje jer se pamet raspršila u ritmu pesme sa radija…
”Каd nemam ništa drugo i to mi je dovoljno”, odgovara.
Posle pet minuta…
”Zašto ne kažeš nešto?”, pitam, a grlo mi presušilo od nervoze.
”Bolje bi bilo da pokažem”, i prilazi da me poljubi.

Prvo nežno, ovlaš, a potom debele meke usne su progutale moje. Usledili su strastveni poljupci, pa onda slatko grickanje donje usne. Nismo mogli da se zaustavimo. Osećaj je bio kao da se ceo svet oko mene rastopio u slatki sirup od jagode. I taj sirup teče sa usana. Kao preliv za sladoled od vanile? Dupli.

Sklopljenih očiju, prepušteni samo toplini poljupca i dahu koji se pomešao dok su ruke dodirivale lice kao topli povetarac. Srce lupa kao da treba da se popne na najveću uzbrdicu sa koje se pruža pogled na pučinu i dijamantski odsjaj sunčevih zraka po površini mora.

Sećate li se vi drugog poljupca?

You May Also Like

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *