Odgovornost prema roditeljima i članovima porodice može mnogo da nas sputa. Uvek smo pod lupom čak i u životnim trenucima kad nam se čini da su konačno digli ruke od nas. Naša sloboda zavisi od nas samih ali je ograničavaju njihova očekivanja.

Imala sam sreću da sama biram šta ću i gde da studiram i čime ću da se bavim. Kad sam diplomirala i našla posao u struci radovali su se i bili ponosni na mene. Međutim, posle profesionalnog ostvarenja nije mi pošlo za rukom da se udam i tako sam postala trn u oku ne samo porodice već i familije. Ciljevi roditelja moraju da se ispunjavaju po spisku i u očekivanom roku u Srbiji najkasnije do 26. – 30. godine: završiti fakultet, zaposliti se, udati se, roditi decu da bi oni dočekali unuke.

Počeli su da vrše pritisak sa svih strana: kako su sve moje drugarice mogle samo ja nisam, šta čekam, zašto ne spustim malo kriterijume (mama, zašto ne nađem nekog samo da rodim dete (tetka od strica), mogla sam to da uradim mnogo ranije kad su Pera i Mika bili u srednjoj zaljubljeni u mene ali su se sad svi oženili (baba), da li je moguće da me samo karijera zanima (tata)… Od izgovora “vremena su se promenila, živimo u digitalnoj eri u kojoj vlada status *in open relationship*, sebičnost i otuđenost su zavladali svetom, nisam upoznala nijednog ko je normalan, svi su materijalisti i gledaju samo interes, muškarci žele samo seks, čekam ’drugi krug’ (smeh)”, nijedan nisu uvažili i samo su “coktali” kao da sa mnom nešto nije u redu. Toliko sam se navikla na retoričko pitanje “Nešto mora da ti fali kad si i dalje sama” da ga više ne čujem.

Ko kaže da je brak obaveza i zašto svi moramo da se ostvarimo kao roditelji? Da li je neuspeh ako nemamo muža i decu? Kako je onima koji su dobili potomstvo u braku u kome nema ljubavi da bi ispunili očekivanja porodice i društva? Da li nam je važnije kako će nas drugi prihvatiti ili nam je bitna sopstvena sreća?

Možda treba razmišljati što pre o sklapanju braka radi razmnožavanja, ali od takvog plastičnog objašnjena i „norme“ se ježim. Ima mnogih koji to rade zato “što im je vreme i ne žele da ostanu baba devojke”. Helooou! Ko da izdrži upiranje prsta posle ili osudu kao u mom slučaju?

Pitala sam moje najbliže u šali da li će ih biti sramota ako se ja nikad ne udam, a neki od njih su mi odgovorili “da”. Bila sam blago rečeno šokirana. Oni ne mogu da podnesu da moj životni poraz nose kao teret na svojim plećima. Kad sam za to potražila dodatno objašnjenje: “Zašto će vas biti sramota kad mene samu neće?”, rekli su “Tako, biće” I sad se smejem kad se setim toga, ali ja i dalje “furam” svoju priču jer…

Kad je skladan brak ispunjen ljubavlju i partner koji vas razume ono što čekate, onda vas mišljenja drugih ne zanimaju.

Ponekad mogu da pokrenu samo korisno preispitivanje. Praviti kompromis sa samim sobom kako bi ljudi oko vas bili srećni, po mom mišljenju, nije rešenje. Znam da sad mnogi misle kako sam nepopravljivi romantik i idealista, ali ja ne želim da se menjam. Ne samo da ne želim, već ne mogu. Srce mi ne dozvoljava.

Možda je moja želja o pravom muškarcu koga ću voleti zauvek passé, ali ja neću dozvoliti ni mojim roditeljima ni svetu da je ugase.

Kad se neko ne odlučuje lako na brak i duboko razmišlja o svemu, znači da shvata kolika je odgovornost biti prava supruga i majka. Za taj zadatak su sve žene predodređene, ali je malo onih koje su u svojoj ulozi bile briljantne. Mnoge žene su lošim brakom sebi i svom detetu upropastile život i ostale nesrećne, a ja ne želim da se nađem u toj grupi. Sa psihičkom i emotivnom zrelošću koju sam dostigla biće lakše ostavariti sve ono što me čeka, a ako do toga ne dođe biću zauvek tetka četiri anđela.

You May Also Like

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *