Pored koga se budite i sa kim ručate? Da li ste sami ili imate nekog? Velika je razlika između “sam/a” i “u vezi“. Još veća je razlika “uživati u samoći” i “biti usamljen”.

Ja volim da budem sama jer je sloboda koju imam za sebe neprocenjiva. Organizujem svoje vreme kako meni odgovara, radim ono što volim, nema partnera da mi određuje kako će mi izgledati dan, ne grize me savest što ne provodimo zajedno više vremena, ne gledam na sat jer smo imali dogovor da se vidimo sa zajedničkim prijateljima, nema nikog da mi zvoca što na poslu provodim mnogo vremena i stalno sam za kompjuterom kao da je to najvažnije u životu ili da mi otima daljinski kad hoću da gledam omiljenu seriju, a on film. Mogu da izađem kad god poželim i da se vratim kući kad meni odgovara.

Biti singl je privilegija i nije nikakva sramota, a još kad naučiš da živiš sam – prava nagrada.

Niko ti ne govori šta i kako treba da radiš, da li ćeš da ustaješ rano ili da spavaš do podne, možeš da čitaš knjigu ili igraš igrice kad god poželiš da ti niko ne smeta, kuvaš kad osetiš želju da sebi ugodiš, a ne kad mora, čistiš i sređuješ kad si raspoložen, a ne svakog dana jer je neko drugi napravio haos.

Živeti sam zaista ima svojih prednosti i njih je bezbroj. Pored toga naučiš da uživaš u samoći jer možeš da budeš sa svojim mislima i osećanjima, da preispitaš svoje odluke, razmisliš o novim ciljevima i što je najvažnije da postigneš unutrašnji mir.

Samoća je stvarno divno društvo i pomaže nam da bolje upoznamo sebe.

Ali jednog dana dođeš posle napornog dana sa posla kući i dok postavljaš sto za ručak poželiš da dodaš još jedan tanjir, ali nemaš kome.

Poželiš da gledaš u osobu preko puta i da zajedno delite hrani koju si pripremila i uživate u njoj. Onda zamisliš kako se osmehujete jedno drugom dok ćutke žvaćete i oči cakle od sreće što imate taj trenutak. Usledilo bi pitanje “Kakav ti je bio dan?” Ono čuveno, koje iritira sve parove koji su zajedno duže od tri godine jer je postalo stvar navike, a ne stvarne potrebe da znaš kakav je bio dan u odnosu na juče, prekjuče ili prošlu nedelju na poslu. Obično je isti i zato se na njega “svalila” mržnja svih partnera sveta.

Ali meni baš to pitanje nedostaje. Kako bih volela da me to neko pita, da to izgovori sa takvom pažnjom kao da to radi prvi put. Umesto toga čujem samo eho svojih misli i shvatam da je usamljenost svratila na ručak kao nepozvan gost. Nisam htela da razgovaram sa njom, a još manje da je ugostim i ponudim joj da ostane.

Završila sam svoje jelo, rasklonila sto i otišla na trening. Nisam luda da se družimo i onda da odluči da se useli.

You May Also Like

One comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *