Kad novinari i urednici analiziraju neki događaj i kažu „sjajno, imaš priču“ tako i ja gledam na svaki novi ljubavni neuspeh. Poznavali smo se ali nikad nije došlo do toga da se zbližimo. Putevi su nas vodili na suprotne strane. Jednog dana je poslao poruku i ubrzo smo se našli na piću. U razgovoru smo otvoreno priznali da se uvek nešto osećalo u vazduhu dok smo bili u istom društvu, ali on tada nije znao da protumači signale. Ukratko, priznala sam da mi se sviđao i da nisam želela nikad prva da napravim korak ali da sad mogu to da mu kažem i da mi je drago zbog toga.

Poljubac je vodio do niza romantičnih gestova na dnevnom nivou – šetnja, gledanje filmova, ostavljanje poruka na ceduljicama, igranja kvizova u skidanje ali ne i seksa. Nije to što mislite. Samo mi je sinulo u trenutku da bi mogla da uvedem restrikciju i vratim se u period mojih roditelja „ništa pre braka“. Šalim se. Nisam mislila da ga mučim do braka, ali najmanje tri meseca jesam. Želela sam da „usporim“ vreme u kome živimo i uništim „one night stand“ pravilo u korenu. Još više odnos „Friends with benefits“ koji je napravio od svih nas emotivno osakaćena bića. Nije to bila nikakva manipulacija, već težnja za upoznavanjem, zbližavanjem i građenjem odnosa koji se ne zasniva na sad već zaboravljenim vrednostima. Nije mu se baš dopala ideja, ali je prihvatio izazov ( i počeo da odbrojava pretpostavljam).

Viđali smo se skoro svakog dana, pričali o svemu – poslu, prijateljima, avanturama, hobijima, bivšima. Iskeno, u jednom trenutku sam pomislila „od ovoga bi moglo da bude nešto“. On se isto tako ponašao kao da veruje u nas. Bila sam euforična, nisam krila da sam srećna i da mi prija kad smo zajedno. Poverila sam mu svoja osećanja, razmišljanja i životne ciljeve. Bila sam „ja“ bez zadaške. Onda se dogodio „hladan tuš“. Ne znam kako bih doslovno napisala ali rekao je da „nije spreman za sve to i da je najbolje da napravimo pauzu“. 

Kad je “devojka za vezu” postalo nešto što se precrtava i izgovara kao “loše”, a “kombinacija” u “ljubavnom rečniku” postala omiljeni izraz?

Shvatio je da sam osoba za ozbiljnu vezu i da on sebe u ovom trenutku života ne vidi u tome (ima 33 godine kao ja). Pitala sam ga zašto ne pusti stvari da idu svojim tokom, a on je odgovorio da zna da ne može da „me isprati u svemu“ i da je najbolje da se to završi sad, nego da me posle razočara i povredi. Ovo sve deluje tako jednostavno i prosto dok pišem, ali tada su me preplavili bes i razočaranje. Nije mi bilo jasno zašto neko odbija sve moje kvalitete koje ceni i sve ono što radim, samo zato što ima strah od budućnosti. Kad muškarci postaju zreli i spemni za normalnu vezu? I zar taj tajming ne bi trebala da bude 18. godina? Pri tom treba da znate da je ovaj „moj dečko“ imao dve, tri veze duge veze u životu, ne izlazi i nije tip koji se zeza. Međutim, povredio me je onog trenutka kad je „promenio film“ i odlučio da se povuče.

Ovo ne bi bila „goruća tema“ da se u sličnoj situaciji nije našla jedna od mojih najboljih drugarica. Njen dečko koji je mlađi od nje samo četiri godine i sa kojim je bila takođe tri meseca ju je ostavio preko poruke. Možda bi takva vrsta raskida mogla da se pripiše njegovim „mladim“ godinama ali više pokazuje nesigurnost i nezrelost. U početku je bio predivan prema njoj, pažljiv, saosećajan, planirao je njihova zajednička putovanja pa čak u jednom trenutku spomenuo i zajednički život. Ona je bila skeptična da li će njihova veza da uspe upravo zbog razlike u godinama ali kako je vreme prolazilo, dokazao joj je da mu je stalo. Onog trenutka kad je poverovala u sve što je rekao i imala osećaj da su „stali na noge“, pokazala je emocije i više ništa nije bilo isto. Počeo je da kasni, da izmišlja razloge zbog kojih ne može da stigne da se vide, jednostavno da se „ne snalazi i gubi u svemu“. Kad mu je skrenula pažnju da nije u redu da se tako ponaša – ostavio je. Ispostavilo se da svaka situacija za koju je govorio da mu je bila kul i prihvatljiva, ustvari smetala. „Uprkos svim zajedničnim naporima nismo uspeli i najbolje je da se tako završi“, napisao je. Složićete se da deluje kao neki „pred ljubavni“ ugovor sa vrlo traljavim argumentima i bez ikakvog obeštećenja. On je sve podneo lako ili uspešno prekrio osmehom.

U kojim godinama muškarci postaju spremni za korak dalje? Kad je došlo do toga da „devojke koje znaju šta žele u životu“ nailaze samo na „nespremne“ muškarce? Zašto se u takvim odnosima muškarci osećaju „ugroženim“ i do kada će žene koje imaju svoje ciljeve (posao, moja plata, moj krov nad glavom) biti same?

Znam, ako nije uspelo nije ni trebalo da se dogodi. Neko ima mnogo bolje planove za nas. Sa tom mišlju moja drugarica, koja je lepa i uspešna, i ja koračamo dalje sa glavom u belim oblacima kojih je bezbroj.

You May Also Like

5 comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *