Ponekad poželim da odem od svih, da nestanem, da me nema… Da pokidam sve spone i otrgnem se od sveta. Da niko ne zna gde sam i sa kim sam. Bez poruke ili bilo kog nagoveštaja o napuštanju. Besna sam na sebe i svog neumornog optimizma koji se troši uzalud.

I nije problem u meni nego u vama koji ne verujete u sebe koliko ja verujem u vas. Ako možda možete da naslutite koliko je energije potrebno da bih podržavala sebe, onda biste mogli da zamislite koliko je još neophodno da bih bodrila vas.

I ne žalim ja što sam je potrošila da bih ohrabrila vas, nego što je rasipate tek tako i prema njoj odnosite kao prema jeftinom poklonu. Kao da će to primanje trajati večno i da ga ima u izobilju.

Zato bih da nestanem, da me nema…

Možda vas to podseti da cenite ono što dobijate i da se zapitate čime ste vi to zalužili. I ne bih da se u tom trenutku setite mene, već “punoće” zagrljaja, osmeha, pogleda koji je bio deo vas ali se izgubio.

Ni vašeg odraza u mom oku više nema…

I ne, nisam ja bila tu da bih dobila nešto za uzvrat već da bih pružila sve ono što sam mogla da dam. Izvinite što nisam mogla više jer se nikad niste ni pitali odakle mi i to što sam imala.

You May Also Like

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *