Nikad neću zaboraviti ono veče kad si me, dok smo šetali nepoznatim gradom, pitao da uđemo u bar da plešemo. Kroz stakla smo gledali zagrljene parove kako se njišu u ritmu. Uhvatio si me za ruku i rekao veselo “Hajde”. Nešto se u meni pobunilo kad sam odgovorila “Izvini, ne mogu” i ne znam zašto se nisam ugrizla za jezik. Bilo me je sramota što ne znam da igram salsu.

Kako bih volela da smo ušli unutra i da sam mogla da osetim tvoje ruke oko mog struka i da se otisnem od obale u tvoje oči boje mora.

Dok te gledam kao da ti poznajem dušu i osećam da sam na sigurnom.

Kad me budu pitali “Za čime žalite u životu?” odgovor će biti “Nisam plesala sa njim”. 

Propustila sam priliku koja se više nikad nije ponovila, a možda bi sve bilo drugačije da sam te noći pratila tvoje korake jer oni makar uvek znaju kuda idu. 

You May Also Like

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *