Dok smo tako ležali u mraku rekla sam mu: “Treba ti neka mlađa koja će ti uvek biti na raspolaganju i koja će gledati u tebe kao u Boga, samo vidi da nije upisala fakultet jer onda mora rano na predavanja” (voleo je da spava do podne, a često da ustane u vreme ručka) On: “Ti si ustvari željna slave i karijere i uvek si izgledala kao jagnje koje će promeniti kožu. Šteta što te nikad nisu zanimali bogati momci da živiš u potpunom blagostanju”.

Tada nas je po prvi put naša otvorenost zabolela i počela da guši. Živeli smo već tri godine zajedno ali nije nam išlo u poslednje vreme. Prvo sam mislila da su navike, a potom uverila da je karakter koji se ne može menjati. Usledila je još jedna svađa zbog mog dogovora da izađem sa kolegama sa fakulteta što je njemu smetalo jer “ponovo negde idem bez njega”. Kulminiralo je mojim odlaskom iz stana. Sa suzama u očima potrpala sam stvari u kofer i krenula kod brata.

Kad mi je tog popodneva zalupio vrata imala sam utisak da ih je zatvorio zauvek.

Nisam želela da se vratim ni posle dva dana jer sam umesto ljutnje osetila veliko olakšanje. On nikako nije mogao da se pomiri sa činjenicom da ga ostavljam. Još uvek je bio u šoku kad sam se posle nekoliko dana vratila do stana da razgovaramo i da uzmem još neke stvari. Sedeli smo na krevetu okrenuti jedno ka drugom, lomili prste od nervoze, sklanjali pogled u stranu… Prisetili smo se svih lepih i ružnih stvari koje smo proživeli. Smejali smo se, grlili i plakali. Odao mi je priznanje za uloženi trud i rekao da su mu je sve postalo jasno onog trenutka kad sam otišla. Do tada je mislio da sam za ceo život. Ubeđivao me je da se vratim i da počnemo ispočetka. Nisam mogla da popustim jer sam za džinovski korak zvani „raskid“ skupljala hrabrost godinu dana. Jedna njegova rečenica i sad mi odzvanja u glavi: „Ti si mene odavno prebolela“.

Bio je u pravu. Prestala sam da ga volim nekoliko meseci pre toga. Ni sama nisam mogla da verujem da tako nešto može da se dogodi. Kao i on, mislila sam da će sve biti lepo kao i onog dana kad smo se uselili u prazan stan i imali samo dušek na kome spavamo. Iako sam sa jedne strane osetila da ponovo mogu da dišem jer sam konačno uspela da izgovorim da je kraj, sa druge sam osetila veliku prazninu, potištenost i razočaranje što se ljubav ugasila.

Ko je kriv? Niko. Naše razlike su nas „ubile“. Imali smo drugačije navike i suprotne poglede na život. To je sve. Sa tom surovom istinom da ljubav ima rok trajanja morala sam da krenem dalje. Ja, koju su roditelji naučili da jedan partner može da bude za ceo život.

Napustila sam „mirnu luku“ koju su samo ponekad udarali talasi i suočila se sa užasnom burom. Najgorom u mom životu.

Prvo sam morala da se naviknem na novi životni prostor, potom da se odviknem od toga da ležem i budim se sa njim (da mi je neko tu), a onda i onog najgoreg – da ništa nije večno. Ništa nije kao u bajkama i holivudskim filmovima, a posebno ne onaj deo „živeće srećno i zadovoljno do kraja života“. Koliko je meni bilo teško da poverujem da nekog možeš toliko da voliš, a onda da se emocije potpuno ugase.

Istraživala sam. Psiholozi tvrde da je u svakoj vezi najvažnija četvrta faza: „Pred vama stoji, ne onaj kojeg ste zamišljali i želeli pored sebe, već realan čovek. Vi ga primate takvog kakav jeste, prihvatate sve njegove nedostatke i tek tada prelazite fazu takozvane uzvišene ljubavi”. Nju nismo preživeli. Trebalo mi je dosta vremena da se saberem i da sa ovim saznanjem krenem dalje.

U šta sad da verujem, pitala sam se. U (ne)idealnu ljubav i svaki trenutak sreće koji je dragocen?

You May Also Like

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *